U tihim uglovima starinskih domova, vitrine su čuvale više od posuđa i heklanih miljea – čuvale su priče.
Svaka polica nosila je tragove prošlih vremena, svaka šolja imala je otisak ruku koje su je godinama pridržavale dok se uz kafu pričalo o životu.
Drveni ormari, bogato ukrašeni ili skromni, u svojim fiokama skrivali su požutele salvete, miris starih začina i poneku zaboravljenu ceduljicu sa rukopisom koji više niko ne ume da prepozna.
Ručno rađeni vez i čipkasti stolnjaci delovali su kao most između generacija – nekad ponos domaćice, danas uspomena na doba kada se svaki detalj pravio s ljubavlju i strpljenjem.
I taj zvuk starog mlina za kafu, dok se ručka okreće uz poznati škripavi ton, kao da priziva jutra u bakinoj kuhinji, gde je miris kafe bio znak početka dana, a ne samo prolazna aroma.
Stare vitrine nisu samo komadi nameštaja – one su vremeplovi, dragoceni čuvari porodičnih sećanja. U njima nije bilo samo porcelana, već i topline, brižnosti i priča koje i dalje šapuću, ako znamo kako da ih oslušnemo.