Neki dani nikada ne prođu. Neka sećanja ne blede. Neki gubici, i posle tri decenije, bole kao prvog dana. Ovo nije priča iz udžbenika, ni tuđa tragedija. Ovo je istina, njena istina. Ovo je priča jedne Nine — devojčice iz kolone.
“Postoji mesto u meni gde čuvam tišinu. To je tišina domova kojih više nema, to su koraci koje je vreme odnelo, to su glasovi koje je rat zauvek utišao.
Rođena sam u vremenu kada je naš svet stao — 1991. u Hrvatskoj.
Moje detinjstvo je utkano u priče o izgubljenim kućama, o ocu koji je nosio teret rane koju niko ne vidi, ali koju osetiš svaki put kad se setiš odakle si došao.
Pre trideset godina, naša porodica i stotine hiljada drugih, napustile su sve što su znale, bežeći od nepravde i mržnje. Više od 2000 naših ljudi nije dočekalo novi dan, a njihove priče ne smeju biti zaboravljene.
Ali tu je bila Srbija.
Naša zemlja koja nam je pružila ono što su nam oduzeli. Dom koji smo izgubili, ovde smo ponovo pronašli.
Novi početak. Srećno detinjstvo.
Život, uprkos svemu.
Ova rana sa sobom nosi bol koji nosimo svakog dana.
Ali 4. avgusta, ne podsećamo samo sebe — mi podsećamo ceo svet.
Da ne zaboravi. Da ne okrene glavu.
Da zna šta se desilo, i da se nikada više ne ponovi.
Svakog avgusta, dok jedni slave, ja se pitam — da li je to vredno tuge?
Da li može postojati radost bez sećanja?
Mi ne slavimo ono što je uništilo domove, mi čuvamo sećanje da se zlo ne ponovi.
Ne tražimo osvetu, već razumevanje.
Ne tražimo zaborav, već pravdu.
Jer sećanje je naša obaveza, naše pravo, i naša snaga.“