,,Psovanje publike i druge drame” – Peter Handke
Peter Handke pojavio se na pozorišnoj sceni 1966. s kontroverznom dramom Psovanje publike, koju je napisao u dvadeset drugoj godini. Pojavio se najedanput kao neko ko postavlja dijagnozu aktuelnom stanju pozorišta i secira očekivanja publike o tome šta bi trebalo da se igra u pozorištu. Handke ne samo da se ne drži aristotelovskih pravila tradicionalnog pozorišta, on ruši čak i iluzorni karakter modernih komada: gledaocu se razbija iluzija da je uopšte u pozorištu.
Gledalac: ili biva ispsovan od glumaca što je uopšte i došao na predstavu; ili je podvrgnut nekoj drugoj „verbalnoj torturi“; ili je prebačen iz pozorišta napolje, na trg kojim se kreću prolaznici, dakle, napolje u život, jer napolju se dešavaju stvari, a ne u pozorištu; ili gledalac uistinu postaje svedok ostavinskih rasprava i svađa u porodici, baš kako se to i dešava u porodici; ili se na sceni gleda performans nizanja kuhinjskih situacija predstavljenih samo kao signalno gestikuliranje na sržnom prostoru života ukućana; ili je premešten u kafanu, u kojoj se odvijaju najživlje, ili najbesmislenije, ili najbesramnije rasprave o politici, ekonomiji, migracijama, patnjama, ljubavima…
,,Pometnje pitomca Terlesa i izabrane price” – Robert Muzil
U ovom izboru Milorada Sofronijevića pojavljuje se, pored prvenca, kratkog romana Pometnje pitomca Terlesa (1906), skoro celokupan pripovedački opus velikog pisca modernizma ‒ Roberta Muzila.
Muzil je svakako jedan od ključnih književnika XX veka, iako njegovo stvaralaštvo nastaje ili uprkos „odvratnosti prema pripovedanju” ili kao pokušaj emancipacije pripovedanja od narativnog manira dadilja, koji je, po samom autoru, stil većine pripovedača sve do početka XX veka.
Muzil u svojim pričama ne želi da oslikava svet, već mu je namera da izbrazda dušu, kako je jednom i sam rekao. Suštinu umetnosti vidi u područjima „između razuma i osećanja, gde se odigravaju ona prava proširenja duše, gde se prepliću intelektualno i emocionalno”.
U svojim pričama, Muzil raskida sa kauzalno-hronološkim tokom radnje, a sve povezuje značenjima, odbacujući pritom svako pojednostavljeno prikazivanje stvarnosti. Pažnja čitaoca se tako pomera s radnje na jezik i na samu strukturu značenja. Izbor tema za svoje priče Muzil nalazi u onom međuprostoru za koji „u jeziku svakidašnjice i čvrstog, uspravnog hoda još nije postojala reč”, kako stoji u Savršenstvu ljubavi.
,,Evidentičar” – Ratko Bajčetić
Stare, jeftine, ali izdržljive i od kvalitetnog drveta pravljene klupe, pružale su se između dugačkog niza visokih, belih, ne baš dobro održavanih vrata u dugačkom hodniku. Kasna i poprilično vlažna jesen pokazivala se u svom punom zamahu. Retki prolaznici dugačkim hodnikom zapinju s vremena na vreme za mokre kišobrane, prislonjene uz masnom, bledo žutom bojom ofarban zid.