Ideja da sve moramo sami – da uspeh, snagu i vrednost merimo po tome koliko tereta možemo da iznesemo bez pomoći – duboko je ukorenjena u mnogim ljudima. Bilo da dolazi iz vaspitanja, iskustva ili kulture, često nas vodi ka tome da ućutkujemo potrebu za podrškom, kao da je ona nešto čega se treba stideti.
Ali istina je jednostavna: ljudi nisu stvoreni da funkcionišu potpuno sami. Niti u poslu, niti u životu.
Podrška ne znači slabost. Naprotiv – podrška daje snagu. Nekada je to kolega koji vas pogura kad zastanete. Prijatelj koji vas podseti da ne morate sve odmah. Partner koji kaže: “Tu sam, koliko god da traje.” Nekad je to tiho prisustvo, a nekad konkretan čin. U svakom slučaju, olakšava korak.
U profesionalnom svetu, podrška može biti razlika između ideje koja se ugasi i one koja zaživi. U privatnom životu, to je razlika između preživljavanja i življenja. Kad znate da niste sami, stvari se ne čine lakšima zato što su manje zahtevne — već zato što vas neko drži dok prolazite kroz njih.
Ne moramo sve sami. I ne treba.
Prava snaga ne meri se samo u tome koliko možemo da izdržimo, već i u tome koliko umemo da pustimo druge da nam budu vetar u leđa. Jer niko ne stiže daleko bez toga da ga bar neko, bar u jednom trenutku — podrži.
Iza reči
Priče i promišljanja o životu, ljudima i podršci koja pokreće.