Оснаживање жена предузетница кроз очување традиције – Моје вредне руке

Актив жена Пивнице

Село Пивнице има дугу и богату културну историју , у овом селу већинско становништво чине Словаци, а за очување и неговање духа словачке културе, традиције и обичаја заслужне су чланице Актива жена у Пивницама.

Први Актив жена у Пивницама основан је 1933. године, који је имао и мале паузе у време ратног стања и после рата, јер у то време нису могле да се одржавају сеоске манифестације . Актив је поново обновљен пре 16 година на иницијативу жена које су, без обзира на околности, радиле на томе да чувају традицију и своју кухињу како би млађе генерације то научиле и наставиле њиховим путем. Сви знају да је Пивничко село било познато по целој бившој Југославији, гајили су стоку и свиње, на крају и сир тако да много пута жене , чланице удружења имале су прилику да излажу своје производе. Требало је дочекати госте, спремити колаче , ручне радове, припремити изложбе које су са задовољством припремале жене које, иако су биле ангажоване и код куће успевале све да постигну . Тако је то трајало годинама, уз мале паузе да би последњих година почели су да се обнављају активи по околним селима, а ручни рад сеоских жена доживео праву експанзију.

             

 

Ана Валашег, председница Актива жена Пивнице  каже да се повратком у Пивнице, јавила жеља да се поново активира удружење у коме ће жене да стварају. Имала је потребу али и сама је желела да се то одржи, и тако је предложила женама да се удруже, да буду једна група жена која ће радити на очувању ношњи, традиције и словачке кухиње. Пре 16 година су се договориле да ће направити једну изложбу ручних радова у школи. Жене су донеле много ручних радова да су их једва сместили у хол школе.
„ Тада сам видела да наше жене имају јако пуно ручних радова који им стоји у шифоњерима и да није довољна једна изложба да бисмо приказале све што имамо. Када сам ишла мало по кућама видела сам собно цвеће предивно, које нема ни у цвећарама, нема нигде. Предложила сам женама да направимо једну велику изложбу собног цвећа исто у школи.

 

Мислила сам то је довољно, међутим жене нису биле са тим задовољне, тражиле су да се ми организујемо да почнемо да радимо да имамо неки план, па су ме предложили за председницу. Тако да смо ми 2004. године поново обновили Актив жена и почели са излетима, ручним радовима и изложбама . Почели смо и по другим активима да се састајемо, да обилазимо , да видимо шта они све раде, шта би ми могли да надоградимо у свом раду. То траје већ 16 година и ја сам јако задовољна са свим активностима јер јако широко поље имамо ми жене. Не радимо само на очувању тих ношњи и кухиње , наше жене воле да читају, везу , пишу, певају и играју кад треба. Жене воле и да се обуку у ношњу и јако су поносне са тим што имају. Много помажемо и старим људима пошто смо и чланови у нашем старачком дому. Бар три пута годишње обилазимо их, носимо и колаче идемо да се дружимо чак и децу водимо.“

   

 

Поред многоброjних манифестација које организују, чланице Актива нађу времена и да путују и обилазе места по Србији.

„Идемо често и на излете, биле смо на Златибору, обилазили смо Палић, Јунаковић бању, Аранђеловац, све смо то обишли пошто жене воле и да виде. С обзиром да се жене већином баве пољопривредом, нису имале могућности док су биле млађе, док су деца одрастала, нисмо много путовали. Сада се толико накупило енергије у тим женама да смо ми јако пуно обишли, пуно смо направили и ја се стварно захваљујем овим мојим женама јер имају толико снаге и елана. Ово што ми радимо ће остати нашој деци да знају како се носила ношња за веселе дане, за сватове, за тужне дане.

 

Жеља нам је да учимо  децу да кувају и да праве колаче. Правимо им на пример сарме, наше познате сарме па децу почастимо и опеканцима. Били смо четири пута на манифестацији „ Додати живот годинама“, моје жене су певале тамо и дружили смо се, чак смо носили нашу кухињу све по нашем да буде и колача и сарме и кобасице печене. Били смо на Жикиној шареници у Бачкој Паланци, идемо сваке године на стваралаштво сеоских жена, обишли смо већ сва села у Војводини и јако сам сретна и поносна на то што жене имају слуха за ово.

Морам да споменем још, да сваки актив Војводине има неки дан, на пример дани сарме и дани вишње кад се беру, па сам размишљала шта би у Пивницама било тако погодно. Видела сам да моје жене много читају па ми дошла идеја пошто и ја волим да пишем и читам да свака нешто напише из свог живота, свој живот да стави на папир и тако смо дошли на идеју да организујемо Литерарне сусрете. Долазе нам жене из целе Војводине, по 20 радова се чита и планирамо неку књигу да издамо о томе.
Моје жене се тако представљају кад иду негде и са певањем и са кувањем и са везом, тако да могу рећи са поносом да Пивнице стварно држе се и представљају своје село на прави начин.”

Све оно што раде чланице Атива жена Пивнице, доприноси очувању идентитета и културе Словака, а колико млађе генерације увиђају значај њиховог рада, Ана Валашег каже:

„Млађе жене воле да дођу, да обиђу кад имамо изложбу. Кажу да сада немају времена, имају децу, породицу али кад дођу у наше године можда ће се придружити. Морам да кажем, када имамо неке манифестације млађе жене нам помажу чак и финансијски , али се јако мало прикључују у наше активности, а изговор је то породица и деца.

За све особе, млађе и старије поручујем да треба да се дружимо,  да се састајемо. Ја ћу за младе рећи шта мене највише боли, млађа популација више не зна да комуницира, што је најгоре они не причају, него сви гледају у телефоне, не знају једно о другом ништа, е то је грешка. Кад крену негде нека телефон оставе код куће и нек причају. Мало се прича то је најгоре, ја бих рекла свима нарочито млађима, да треба више да се друже, више да комуницирају и ту ће бити велики успех, поручује Ана.”

„Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.”