U atmosferi ispunjenoj emocijama, zajedništvom i bogatstvom tradicije, u subotu 5. aprila Gradski bioskop u Bačkoj Palanci bio je domaćin sedmog po redu susreta veterana „Ruka, ruci zaigraj“, koji je i ove godine okupio ljubitelje folklora iz cele zemlje. Događaj je organizovalo Udruženje Kulturno-umetničkog društva “Koreni”, koje je svojom igrom otvorilo festival i time obeležilo deset godina uspešnog postojanja i rada.
Povodom ovog velikog jubileja razgovarali smo sa Dijanom Zimonjom, osobom koja stoji iza mnogih uspeha UK „Koreni“, ali i vizije koja folklor ne posmatra kao prošlost, već kao živu umetnost koja nas povezuje i oblikuje.
Kako biste opisali značaj koncerta “Ruka, ruci zaigraj” za UK “Koreni” i zajednicu?
Koncert “Ruka, ruci zaigraj” nosi sa sobom mnogo više od igre i pesme – to je simbol zajedništva, međusobnog poštovanja i čuvanja tradicije. Za mene, ovo nije bio samo još jedan nastup, već prilika da ruke pružimo jedni drugima, bez obzira na godine, poreklo ili iskustvo. A za zajednicu, verujem da je ovo podsetnik koliko je važno ostati povezan – kroz kulturu, igru i iskreno ljudsko prisustvo.
Deset godina postojanja ansambla je zaista velik jubilej. Koji su to ključni momenti iz tih deset godina koje bi izdvojila kao najposebnije?
Deset godina za nama je mozaik trenutaka, emocija i uspomena. Svaki susret sa publikom koja nas podržava srcem je poseban. To su trenuci koji me podsećaju zašto ovo radim i zašto je vredno svake probe, svakog putovanja, svakog aplauza. Lično meni najposebniji trenutak bio je pre nekoliko godina, kada sam uz pomoć članova koji su sa mnom od prvog dana, a koji su tu isključivo zbog igre, shvatila da “Koreni” neće nestati, već će nastaviti putem koji je izuzetno lepo osmišljen. Od tada kreće naša uzlazna putanja, satkana lepim dešavanjima.
Ovaj koncert je bio deo sedmog Susreta veterana. Kako se susreti veterana razvijaju kroz godine i šta se, po tvom mišljenju, promenilo od prvih susreta do danas?
Susreti veterana su iz godine u godinu rasli – ne samo u broju učesnika, već i u snazi emocije koja ih prati. Od prvih okupljanja, gde su dominirali entuzijazam i nostalgija, do danas, kada su ta okupljanja postala organizovana, sadržajna i puna iskrene međugeneracijske podrške. Promenilo se to što sada veterani nisu samo gosti ili igrači – oni su inspiracija i stub tradicije i našeg društva. Njihova prisutnost je podsetnik da folklor nije prolazan hobi, već način života koji ostaje sa nama zauvek.
Šta znači “Stotinu uspomena, hiljade koraka u istom ritmu” za ansambl i članove? Kako ta simbolika odražava vašu filozofiju i rad?
Za mene, ova rečenica je suština svega što radim. Svaki član nosi svoju priču, uspomene koje su utisnute u svaki korak koji napravimo zajedno. “U istom ritmu” znači da dišemo kao jedno, bez obzira na godine, iskustvo ili poreklo. To je filozofija zajedništva, podrške i čuvanja onoga što nas povezuje – a to je ljubav prema tradiciji i identitetu.
Kako ste uspeli da zadržite i negujete tradiciju folklora i tradicionalne muzike u današnjem vremenu kada su digitalni mediji i moderne forme sve prisutniji?
Moj pristup nije bio da se borim protiv modernog – već da pronađem način da tradiciju učinim živom u savremenom kontekstu. Spojili smo tradicionalno sa savremenim kroz vizuelni identitet, društvene mreže i inovativne nastupe, ali smo uvek ostali verni korenu. Naš cilj, kad kažem „Naš“, mislim na sve moje kolege koji se bave ovim poslom, nije da budemo “retro”, već da budemo most između prošlosti i sadašnjosti – jer samo tako tradicija može živeti.
Kakave su reakcije publike na nastupe veterana i kako se ta emotivna povezanost menja tokom godina?
Publika reaguje s dubokim poštovanjem i toplinom. U veteranima prepoznaju ne samo umetnike, već i čuvare sećanja, vrednosti i autentičnosti. Tokom godina, ta veza je postala još jača – jer veterani podsećaju da igra nije vezana za mladost tela, već za mladost duha. Njihov nastup često donosi suze, osmehe i dug aplauz. Njihova energija je nekako drugačija od dečije – i to je najbolji pokazatelj iskrene povezanosti.
Koliko su važne ovakve manifestacije za očuvanje kulturne baštine i povezivanje generacija?
Ovakve manifestacije su neprocenjive. One nisu samo događaji – one su živi dokazi da kultura ne umire ako se neguje. Kroz igru i pesmu, deca uče od starijih, a stariji dobijaju novu snagu od mladih. To povezivanje generacija je temelj na kojem počiva zdrava, samosvesna zajednica. Ako želimo da znamo ko smo i kuda idemo – moramo znati odakle dolazimo.
U čemu je posebnost “Ruka, ruci zaigraj” u odnosu na prethodne događaje organizovane od strane UK “Koreni”?
Posebnost ovog događaja je u njegovoj poruci – ovoga puta, nismo samo slavili jubilej, već smo slavili ljude. Ljude koji su gradili UK “Korene”, ljude koji su verovali u ideju zajedništva. “Ruka, ruci zaigraj” je bio emotivan, snažan i duboko ličan događaj. Bio je više od koncerta.
Kako se UK “Koreni” pripremao za jubilej i koncert i da li je bilo nekih iznenađenja ili posebnih trenutaka koji su obeležili pripreme?
Pripreme su bile intenzivne, ali i prelepe. Svaki član je dao deo sebe – kroz igru, organizaciju, kostime, ideje. Najposebniji trenuci bili su na probama. Bilo je iznenađenja i mnogo smeha. Jedan od tih trenutaka bio je i moj lični poklon ansamblu – nova koreografija koju su premijerno izveli upravo na koncertu. To je bio moj način da im zahvalim za sve godine koje sam provela u “Korenima”, za njihovo poverenje dato meni. Ono što ovaj jubilej čini još ličnijim jeste činjenica da sam i ja rasla uz “Korene”. Svaki aplauz, svaki korak i svaka pesma oblikovali su ne samo moj put kao umetnika, već i kao čoveka. Zato je ovaj koncert za mene bio više od nastupa – bio je srce na sceni.
Kakvi su planovi za budućnost UK “Koreni”, koji su to novi ciljevi koje želite da postignete u narednim godinama?
Moji planovi su veliki, kako za “Korene”, tako i za ostala društva u kojima radim – ali pre svega, želim da ostanem dosledna sebi. Cilj mi je jačanje edukacije kroz folklor, saradnja sa drugim udruženjima u zemlji i inostranstvu, i razvoj programa koji spajaju tradiciju i savremeni svet. Takođe, želim da budem platforma koja inspiriše nove generacije da pronađu sebe kroz kulturu. Jer koreni nisu nešto što nas vezuje – već nešto iz čega rastemo.