Među prvim vesnicima hladnijih dana pojave se dunje – žute, mirisne i gotovo savršene u svojoj jednostavnosti. Dunja je jedno od onih voća koje u sebi nosi više od ukusa. Ona je uspomena, tradicija i mali komad topline na prozoru svake kuće.
Iako je retko jedemo svežu zbog oporog ukusa, dunja je od davnina dragulj domaće kuhinje. Njena čvrsta struktura i intenzivna aroma čine je idealnom za pripremu slatka, kompota, sokova i čuvenog kitnikesa – slatkog specijaliteta koji je generacijama zauzimao počasno mesto na trpezama širom Vojvodine. Posebnost dunje je u tome što, bez obzira na način pripreme, zadržava svoj karakterističan miris koji se širi kućom i vraća nas u vreme kada su domaćinstva mirisala na pekmez i peć na drva.
Osim u kulinarstvu, dunja ima svoje mesto i u tradiciji. Nekada je bila obavezni ukras na ormanima i policama, stavljala se u ormare i fioke da miriše odeća, a verovalo se i da donosi sreću i blagostanje domu. Danas, iako živimo brže nego ikada, dunja i dalje uspeva da nas uspori – podseti na jednostavne radosti, na toplinu doma i na vrednosti koje se prenose s generacije na generaciju.
Zato dunja nije samo voće. Ona je simbol jeseni, porodične bliskosti i tradicije koja se ne zaboravlja. I možda se u tome krije njena najveća čar – u sposobnosti da običan trenutak pretvori u poseban, a običan dan učini mirisnijim, mekšim i nekako – domaćim.