Maj 1975 godine, VIII3 OŠ Veselin Masleša, čas muzičkog vaspitanja. U učionicu ulazi razredni starešina i kaže: „Svi napolje ispred škole da se slikamo za uspomenu“. Veseli, nasmejani, lepi i srećni što su na pragu završetka osnovne škole uslikaše se sa nadom da će život koji je pred njima biti uvek ispunjen radošću i smehom.
Razleteše se ptići na razne strane, odrastoše, a život nije baš uvek bio darežljiv prema svima. Sećanja na drugare iz osnovne škole čuvale su fotografije sa ekskurzija na kojima su upoznavali prirodne lepote i istoriju tadašnje velike države. Zaokupljeni svako svojim životom susret su organizovali samo jednom, a godine su prolazile.
Juna 2025 okupili su se posle 50 godina od završetka škole. Na žalost Gagana, Mara, Tizić i Žan nisu dočekali ovaj susret, ali su u mislima i pričama uvek među drugarima.
Mara, Gordana, Katica, Zorica, Brankica, Slavica, Vesna, Olgica, Dragica i Tića bili su sprečeni da dođu, ali ostaje obećanje: prvom prilikom eto i nas da se družimo i prisetimo školskih dana.
50 godina ostavilo je traga, kosa je pobelila, a nekog i napustila, kila gore ili dole – ali to je zanemarljivo, a bore na licu su i pored svega što su prošli u životu – bore smejalice. Danas lepi i nasmejani Mikica, Dragan M. Ivan, Dragan A. Zdravko, Nikodin, Nebojša, Zvezdana, Jelena, Dragica, Vesna, Slavka, Ana, Slavica, Miroslava, Snežana, Ivanka, Miodrag, Edita i Dragan Đ. skoro svi su sveži penzioneri. Pričalo se, pevalo, pustila i po koja suza i pao dogovor: od sada ako ne češće, u zdravlju i sreći organizovaćemo susret svake godine.